UTICAJNI HEJTERI

Svako oseća potrebu da ima uticaj na ljude u svom okruženju i to je normalno za sve socijalno zrele osobe. Scenario po kojem vi izlazite pred javnost i govorite (tvitujete) nešto što izaziva reakciju opšteg odobravanja je jedna prirodna ljudska potreba. Nevolja je kada ta potreba preraste u nešto više. U nešto što vam izmiče kontroli. Ogorčena borba da se bude popularan je svojstvena ljudima kojima je takva vrsta nagrade bila uskraćivana i onima koji nemaju dovoljno samopouzdanja i vere u sebe te nastoje da kompenzuju što većom količinom aplauza. Iz te iste potrebe oni ljudi koji smatraju da nisu sposobni da zasluže odobravanje okoline to i ne pokušavaju vec se ustreme na one koji aplauze dobijaju i kažnjavaju ih «hejtovanjem»

Kažu da postoje ljudi koji ne veruju u vrline koje sami ne poseduju a postoje i oni zločesti koji veruju u vaše vrline ali se prave da ne veruju kako bi vas kaznili što ih imate.

Konflikt

Prirodno nastaju dva fronta u konstantnoj konfrontaciji. Jedni željni pažnje i tuđih odobravanja kroz kreativni uspeh i oni drugi koji u svojoj nemoći udaraju tamo gde znaju da su ovi prvi najosetljiviji. U suštini i hejteri su takođe ljudi željni pažnje a hejt je samo njihovo sredstvo da steknu odobravanje i u zavisnosti od okolnosti ponekad prevagnu jedni a ponekad drugi. Taktički rečeno pobeđuje onaj front koji ima više solidarnosti među saborcima. Hejt je takođe izbor onih manje hrabrih jer lakše je porušiti nečiju kulu od peska nego je sagraditi tako da je vredno odobravanja. Kako se ne bi izlagao opasnosti od neuspeha manje hrabri će odabrati hejt. Hejteri takođe imaju i tu prednost jer ako poruše najveću kulu od peska sve su šanse da će ostali graditelji manjih kula preći na stranu hejtera jer tako na lak način diskvalifikuju konkurenciju, ne shvatajući da ih odsustvo solidarnosti stavlja na čelo kolone za sledeći hejt. Retke su situacije kada će se hejteri podeliti medju sobom jer, istina, nema ni oko čega. Hejt je prosto negiranje svega i jedna vrsta nihilizma izazvan frustracijom. Hejt će prirodno izazvati solidarnost medju sličnima, međutim postoje i hejteri koji hejtuju hejt tako da su figure tako uravnoteženo poređane da zabavi nema kraja. Nekad će pobediti jedni a nekada drugi a kombinacije u toj pijaci na kojoj svako trguje sa svakim su neograničene.

Ekstremi 

Kao što i potreba za kreativnim odobravanjem može da postane opsesija tako može i hejt da preraste u ekstreme koji su nama poznati kao linč, huliganstvo i vandalizam. Borba za potvrđivanjem može toliko da eskalira da to čak izaziva i žrtve. Osetljivost na kritiku je takođe često bio povod oštrih obračuna. Mi smo društvo u kome pohvale oskudevaju iako za to nema razloga. Ako neko nešto uradi dobro ne treba se ustručavati pohvaliti jer na kraju krajeva oni koji umeju da javno pohvale i podrže nečiji poduhvat time stiču jedan autoritet u društvu. Društvo u kome je javna pohvala uobičajen standard međuljudski odnosi su mnogo bolji i ima više podsticaja da se dobre stvari rade.

Mera uticaja

Ne želim da pomislite da mislim kako su svi hejteri uvek loši. To nije istina. Postoje i oni kojima je hejt sredstvo da se kreativno izražavaju. Moja omiljena hejterka je Vedrana Rudan (blog). Žena koja jezikom hejta stvara prava mala remek dela u formatu bloga ili video klipa. Ona je primer osobe koja je pokupila i te kako mnogo odobravanja a pravi podvig je da aplauze dobija jednako čak i od ekstremnih slojeva koji su medjusobno u konfrontaciji. Tako smo došli i do pravog značenja reči UTICAJ. Uticaj nije kada imate odobravanje vaših pristalica koji će vam aplaudirati ma šta vi uradili ili kada se služite populizmom i ulagujete se slušaocima. To je samo zavaravanje potrebe za uticajem i akter podsvesno to zna te mu intimno i ne donosi takvo zadovoljstvo kakvo priželjkuje. Uticaj jeste kada izazovete odobravanje za postupak kojima vaš auditorijum nije unapred sklon. Drugim rečima pokušajte da izazovete aplauz promovišući nešto pozitivno a što ljudi ne primaju sa opštim oduševljenjem pa ako uspete da dobijete aplauz e onda je to uticaj. Dati podršku nekome ko je predmet linča je takođe mera pravog uticaja. Uticaj je inače jedna zanemarljiva sitnica kada govorimo o lidrstvu. Svako ko ima profesionalne ambicije da bude lider u nečemu moraće da kreira i uticaj ali za liderstvo je potrebno još mnogo više.

Geneza

Kada posmatramo sa strane ceo ovaj fenomen potrebe za pažnjom i potvrđivanjem reći ćemo da je bizaran i često se pripisuje nezrelosti a u stvari u pitanju je nešto sasvim prirodno i svojstveno svim ljudima na svetu. Nezrelo je samo ako dopustimo da se otme našoj kontroli i kada to postane opsesija koja upravlja nama. Deca sazrevaju u okruženju u kome roditelji nagrađuju pozitivno ponašanje svoje dece. Roditelji će instinktivno aplaudirati detetu kada odrecituje nesto ili nešto napravi jer na taj način podstiče svoje dete da ima osobine koje će mu dati prednost kasnije u životu. S druge strane roditelji koji se smeju kada dete nešto sruši, opsuje, udari nekoga stvoriće potrebu da odobravanje traži na isti način i kasnije. Kada jednom odraste i kada takvo ponašanje prestane da bude primereno svetu odraslih osetiće frustracije zbog deficita odobravanja. Tako će ili upasti u destruktivno okruženje u kome još može imati neko potvrđivanje ili će se prilagoditi. 

Vrhunski lideri umeju da prepoznaju i kapacitet hejtera i vode ih tako da dobiju šansu da kroz jedno pozitivno iskustvo steknu jednu pravu potvrdu svojih sposobnosti. Neuspešni lideri pokušavaju da odstrane sve ono što ne razumeju i tako sebi smanjuju šanse za razvijanje liderstva.

Strah

Jedna od najjačih strahova koji ljudi imaju je strah od javnog nastupa. Intenzitet tog straha često parališe koliko je jak. Ne bez razloga jer malo ko može da podnese promašaj ili gaf koji učini dok je izložen pogledima drugih ljudi. Zbog toga se javni nastup trenira i zbog toga postoje ljudi kojima je posao da budu treneri i za takve aktivnosti. Oni koji će zlonamreno pokušavaju da uzdrmaju vaše samopouzdanje su prateći deo i zapravo korisni za trening i razvijanje veština kojim i njih uključujete u jedan kreativan proces. Ne verujem da postoje ljudi koji su u potpunosti eliminisali strah od javnog nastupa niti oni koji nemaju ni jednog hejtera. Strah može samo da se suzbije i kontroliše a najefikasniji način je trening i predhodna temeljna priprema nastupa kao i profesionalni «feedback». Feedback ili povratna informacija je jedini način da znate kako zaista delujete kada nastupate u javnosti. Nevolja je što ćemo uvek imati zlonamerne hejtere ili one koji zbog privrženosti prema nama neće davati objektivne utiske već prilagođene. Javni nastup napreduje i daleko je efikasniji ako imate nekoga ko ume da bude oslobođen subjektivnih okolnosti i da vam omogući na taj način da budete sve bolji i bolji. Postoje ljudi čija je profesija takva da je javni nastup neophodan deo. Kao i svaki zanat i javni nastup se vežba i usavršava i tako strahovi stavljaju pod kontrolu. 

BRUSKETI

Brusketi su tipično italijansko predjelo i jako zahvalan način da utrošite zalihe iz frižidera jer kada jednom savladate tehniku mogućnosti su neograničene. Opisaću kako ja pravim bruskete a ako ja to mogu onda može svako. Nećemo se opterećivati tačnim merama jer brusketi trpe sve.

Bruskete najčešće pravim od tost-hleba jer je zgodno četvrtast i već isečen što, priznaćete, štedi vaše vreme. Poređam kriške na pleh i kratko ih zagrejem u rerni koja se tek zagreva na 200 stepeni. Brusketi su pikantniji ako ih pre ovog postupka protrljate presečenim čenom belog luka.

Pre toga ste već pripremili ono sto će ići na kriške. Ja spremam na sledeći način. U šolju mleka sipam «prst» maslinovog ulja (mi majstori mediteranske kujne se gnušamo metričkog sistema). Dodajem sok od paradajza (malo jače nego prst), biber, granule belog luka (po ukusu) so izbegavam zbog pritiska. Trik koji ću vam velikodušno obelodaniti je taj da toj smesi dodajem i prah supe od paradajza iz kesice. Naime onaj mediteranski paradajzičan ukus se dobija tako sto se svež oljušten naseckan paradajz kuva satima i satima a supa iz kesice će malo pojednostaviti boravak u kuhinji. Tu spremnu smesu u šolji lepo umutim mutilicom za nes kafu (ispalo je da je najpraktičnija).

Kada izvadite zagrejane kriške tost hleba iz tople rerne nanošenje ove umućene smese će biti lakše. Smesa se nanosi kašičicom i morate da se potrudite da hleb što bolje upije. Na tu smesu se onda ređaju đakonije. Šampinjoni sečeni na listiće (ja više volim sveže). Kiseli krastavac, masline, sveža paprika se dopada mnogima na brusketima. Izbegavam meso na brusketima jer je kao prvo zdravije a i dramatično menja ukus brusketa. Morate voditi računa da vam se brusketi ne pretvore u picu. Kada ste poređali sve đakonije i blago dlanom pritisli možete posuti majčinom dušicom ili origanom (moj savet, što manje) i susamom. Brusketi su spremni za rernu koja je do sada zagrejana. Brusketi su gotovi kada korice hleba postanu «hrskave na oko»

Specijal: U šolju sa smesom za bruskete možete dodati i krem sir ili eksperimentisati sa drugim mlečnim proizvodima.

Prijatno

MOĆ SRBIJE BEZ LIDERA

Kada čujemo reč «lider» ili «vođa» obično pomislimo na osobe koje mogu da utiču na razmišljanje nekog broja ljudi i na njihove odluke. To nije lider već definicija moći. Moć je mogućnost da utičete na druge ljude da rade stvari, imaju ponašanje i razmišljanja koje vi želite. 

Postoji i navika jednog broja ljudi da se podređuju nečijoj moći jer su suviše nesigurni da sami razmišljaju i donose odluke. Naizgled je lakše kada ne morate da se suočavate sa životnim odlukama i umesto toga odaberete nekog moćnika koji će sve to raditi umesto vas a vi ih samo slepo slušate i radite sve što se od vas očekuje. Jedan broj ljudi smatra to podređivanje moćniku čak i kao deo kulture koja obavezuje i čak će energično nastojati da nečijoj moći podrede i one ljude koji razmišljaju racionalno i samostalno. Neki ljudi zaista osećaju panični strah samo na pomisao da oko njih postoje oni koji razmišljaju sami. Takvi paničari se najčešće priklanjaju onim moćnicima za koje misle da imaju najviše sledbenika. Dok su pod utiskom da su deo mase osećaju se sigurnim. I samo tada.

Nažalost moćnici su to što jesu isključivo zbog zbog svoje lične koristi i po pravilu zloupotrebljavaju odanost sledbenika na njihovu veliku štetu znajući da će podanički mentalitet lako pronaći izgovore za pomašaje svog tzv vođe. Takvi moćnici veličaju kulturu slepe odanosti a idu tako daleko da ohrabruju i na linč protiv onih koji razmišljaju racionalno, gurajući svoje sledbenike u nasilje pa i ponašanje protivno ljudskosti. Kako bi svoju moć održali moćnici pomovišu prostakluk, neznanje, nerazumnost, tvrdoglavost i sve ono što će onemogućiti sledbenike da počnu da razmišljaju o postupcima moćnika na racionalan način. Mnogo je primera u svetu kada su sledbenici slepo prateći svoje moćnike jako stradali.

Moć se stiče postizanjem tzv podloga autoriteta. To može biti autoritet znanja, veština, rezultata, priznanjem okruženja, itd. Međutim to ni izdaleka nije dovoljno da bi ste postali lider. Lider je zanimanje kao i svako drugo. Lider je zanat za koje je potrebno steći čitav niz veština a to se stiče , kao i za svaki zanat, strpljivim učenjem i treningom. Kao što i vrhunski košarkaški treneri planiraju i izvode pripreme svojih igrača u skladu sa saznanjima o njihovim kapacitetima, utiču na koheziju i timski rad, podstiču opravdani entutijazam, itd tako je slično i sa svim drugim liderima. Lideri nisu oni koji samo drže govore a ne rade ništa. Naprotiv. Biti lider visokih performansi je iscrpljujuće zanimanje. Zbog toga postoje i oni čiji je posao da pomažu liderima da budu uspešni.

Srbija danas nema nacionalnih lidera. Ima stranačkih, verskih, ekstremističkih, itd moćnika koji imaju moć nad nekim svojim grupama i umesto političkog nadmetaja imamo borbu moćnika za zauzimanje što bolje lične pozicije. Moćnici svoje pozicije utvrđuju postavljanjem svojih poslušnika na ključne državne pozicije i danas taj fenomen poznajemo kao PARTOKRATIJA. Posledično moć takve Srbije je nikakva u odnosu na svoje okruženje što kao rezultat državu dovodi u inferiorni položaj i u sferi politike i ekonomije. Ovo je jeste jedna sumorna slika savremene Srbije i ona je istinita međutim ovo je takođe i sjajna šansa za ambiciozne ljude da zauzmu upražnjena mesta lidera a na ruku ide i činjenica da su vrhunski lideri nastajali kada je situacija bila katastrofalna.

Ovde neću govoriti o formalnim pozicijama poput predsednika ili premijera jer i sami znamo, često formalni autoritet ne igra nikakvu ulogu ako lice koje ga zauzima nema lični učinak u presudnom toku stvari. Većina velikih lidera u prošlosti su se realizovali mnogo pre nego što su i formalno preuzeli neku od formalnih funkcija. Kod nas

Šta zapravo jesu lideri i šta oni rade?

Lider je osoba koja razume da joj je to posao. Posao lidera je bavljenje ljudima i tiče se njih stoga svoj autoritet stiče vizionarstvom. Vizija jeste jedan poželjan cilj koji želimo da postignemo nekim konkretnim planom rada. Vizija nije spisak želja koju izdeklamujemo (veća zaposlenost, bolji standard, veći izvoz, veće uštede i slično) već zbir konkretne kompozicije aktivnosti koje će nas radom dovesti do željenog cilja. A taj skup ciljeva uspešan lider ume da prezentuje ljudima na način koji je razumljiv.

Vizija podrazumeva plan za budućnost a ne preispitivanje prošlosti. Kandidat za lidera koji se bavi učinkom konkurencije u prošlosti je možda zanimljiv za slušanje ali to nije plan već nešto što bi narod rekao, ogovaranje. Lider takođe stiče autoritet svojom kompetentnošću. Prednost je ako kandidat za lidera pokazuje znanje u svim temama važnim za misiju koju promoviše. To nije lako ali zato uspešan lider ume i da posluša druge koji znaju bolje. I da oda priznanje onima koji su bolji. Sve su to novi i novi slojevi autoriteta koje uspešni lideri pažljivo grade. Možda najvažnija podloga autoriteta je fer odnos prema svima. Fer znači imati jednake aršine bez obzira na sve. Bez fer odnosa možete imati neke privremene liderske uspehe ali nikada nećete biti vrhunski u svom poslu.

Jedan uprošćen proces kako uspešni lideri rade svoj posao bi se mogao prikazati kao jedan ciklus od 5 koraka.

Prvi korak je predstavljanje vizije. To zvuči lako ali i to je jedna nauka za sebe. Uspešan lider mora da izgradi veštinu da prezentuje ideju na način da je jasna svima. Mora da se postara da su i očekivanja savršeno jasna kao i svaki deo plana koji promoviše. Ako sledbenicima nije sve jasno male su šanse da će takva organizacija imati poželjan učinak. Pa isto kao u fudbalu na kraju krajeva. Ako lider nema veštinu da usmeri tim jednom jasnom strategijom i taktikom, teško će se proslaviti nekim podvigom.

Drugi korak je pokazivanje primera. Svi mi znamo one legende o starim kraljevima koji kada vode naciju u rat onda su oni lično na čelu kolone. E pa to je ta priča. Neki će primetiti da se savremene vojskovođe nisu proslavili predvođenjem ratova iz bezbednih bunkera pa je i rezultat je adekvatan tome te se pre doživljavaju kao ratni huškači nego kao lideri. No rat nije prava tema za liderstvo jer jedno je voditi vojsku a sasvim druga stvar je voditi kreativne procese. Lakše je rušiti nego napraviti nešto. Na primer suzbijanje korupcije je podvig koji je, naspram vodjenje bilo kakvog rata, gotovo nemoguća misija. Zašto je to tako? Naime, uticati na ljude da promene ponašanje kao recimo vezivanje pojasa ili navesti nekoga da kupi vaš proizvod je prilično lak zadatak u odnosu na one promene koje se tiču moralne vrednosne matrice društva. Društvo u kome se toleriše korupcija će takvo i ostati ako se ne promeni kulturni odnos ljudi prema tome a da bi se to postiglo lider mora sopstvenim primerom da pokazuje krajnje rigorozno da je spreman sa tim da se suočava bez kompromisa. Ovo je i najteži deo posla nas koji treniramo lidere jer kandidati najčešće ne razumeju da sledbenici kao skenerom snimaju svaki gest koji emituje lider. Onog trenutka kada lider pokaže i minimalan znak da postoje i neke sitnice koje se mogu tolerisati (popularno kraduckanje) o liderstvu na tu temu više nema ni govora. Svaki sledbenik onda za sebe formuliše šta treba a šta ne tolerisati i sve se vraća na staro. Lider je izgubi autoritet. Uspešni lideri tragaju za situacijama u kojima će se pokazati kao primer, ne čekaju da se dese same od sebe.

Drugi korak je i tačka na kojoj najveći broj kandidata za lidera propadnu i tu završavaju priču. Samo izuzetno posvećene osobe prolaze dalje.

Treći korak je podsticaj. Uspešni lideri kreiraju uspešan tim oko sebe i uključuje SVE u svoj koncept, čak i one sa kojima se u mnogim stvarima ne slaže. Ovo je teren vrhunskih lidera i nije mesto za one «principijelne» koji iz nekakvih principa diskvalifikuju druge ljude. Takođe, uspešni lideri nemaju tu vrstu paranoje da se plaše da će kvalitetni ljudi iz njegovog okruženja da preotme poziciju. Vrhunski lideri stvaraju mesta za SVE. Ovde je najveći izazov prepoznati kod svih one kvalitete koji su potrebne za ispunjenje vizije i ima dosta posla oko grešaka koje će ludi oko lidera praviti i to je jedna, opet nauka za sebe. Ovde će padati oni kandidati koji nisu u stanju da razdvoje svoje subjektivne ocene od objektivnih ali i oni koji imaju problem sa tim da pohvale uspehe drugih. Ako to prerastu idu dalje.

 Četvrti korak je naporan rad. Većina kandidata čvrsto veruje da ljudi oko njega treba sami da urade svoj deo posla i to je istina kada je u pitanju stručnost. Lider ne može biti stručnjak u svemu. Problem nastaje ako kandidat nije svestan da mu je posao da SVIMA napravi mesta da nesmetano rade. Uspešni lideri najviše energije ulažu u ovaj deo ciklusa. Takodje u ovom delu uspešni lideri uče druge da takođe razvijaju liderske veštine i da oni uče treće liderskim veštinama, itd i to je već stadijum kada je tim nepobediv. Uspešni lideri neprestano rade na obuci i usavršavanju svojih ljudi i staraju se o tome da oni za to imaju vremena i mogućnosti. To je obaveza lidera. Najveći otpor koji kandidati moraju da savladaju u svojoj liderskoj realizaciji je činjenica da će oni biti uspešni isključivo koliko je uspešan njihov tim. Odbacivanje krivice i pokušaj odbacivanja odgovornosti za neuspeh drugih pojedinaca u timu samo će izazvati da se teško stečeni autoriteti oljušte kao luk. Ovim dotičemo i poslednji korak u ciklusu. 

Peti korak ciklusa je ovlašćenje. Jednom kada se iskristališe ko je lider za koju oblast, vrhunski lider ovlašćuje takve za određene projekte. Kandidati najveći izazov imaju u tome da izbegnu strah da poveravaju autoritet drugima. Drugi izazov je u tome da mora da razume da iako je poverio nekome autoritet ne može da izbegne odgovornost za greške. Da, lideri vrhunskih performnsi preuzimaju odgovornost ljudi iz svog okruženja i ne pokušavaju da se ograde ili bacaju krivicu na nešto drugo i to je onaj posldnji sloj autoriteta koji mu daje vrhunski uticaj. 

ZAROBLJENI DUNAV

Ledostaj je naziv za nemogućnost plovidbe na rekama zbog pojave leda. Reka Dunav je ove zime okovan ledom. Trebalo je svega nekoliko dana da se na površini reke stvori ledena kora. Nekoliko plovila je ostalo zarobljeno sa posadom na njima i s obzirom da se do njih ne može doći čamcima niti je bezbedno hodati po ledenoj površini jedini način da mornari dobiju pomoć je pomoću helikoptera.

Brod na Dunavu okovan ledom

Pogledajte amaterski snimak spasilačke misije - dostavljanje pomoći zarobljenim mornarima helikopterom. 

Snimak RTS-a možete pogledati ovde

Zaleđen Dunav

Samo dva dana ranije pre potpunog zaleđivanja Dunava

Sibirska panorama

Oko jedine preostale lokve okupljaju se ptice

ČELIČANSTVO ČELIKA

Ako do sada to još niste čuli sama Evropska Unija je nastala zapravo običnim trgovačkim ugovorom vezanim za čelik između nekoliko zemalja Evrope. Čelik je bio skelet industrijske revolucije i erupcija tehnološkog razvoja modernog sveta odvijao se oko oblasti koja je bogata rudom gvožđa i naslagama uglja. (ugalj je neophoni sastojak u procesu proizvodnje čelika). U čuvenom filmskom serijalu ‚Kum‚ ima jedna čuvena rečenica kada znameniti mafijaš izgovara ‚ ...jak je kao US Steel‚

Ima još mnogo toga reći na temu čelika i manje više možemo da naslutimo koliko je čelik važan. Međutim, ako želimo da znamo zaista koliko je važan za život nas običnih ljudi mislim da o tome najbolje govori činjenica da je svetska proizvodnja čelika oko 200 kg po glavi stanovnika, godišnje, ili 800kg po jednoj četvoročlanoj porodici.

Da li možete da zamislite na šta bi potrošili 800kg čelika godišnje?

Mada je mi takvom ne vidimo Srbija je zemlja koju u svetu u prvoj rečenici definišu kao zemlju koja je izvoznik čelika (na prvom mestu) pa onda sve ostalo. Znajući da je celokupna proizvodnja tog polufabrikata smeštena u jednoj jedinoj relativno maloj fabrici u Smederevu može se steći i utisak koliko je ozbiljna stvar imati teškoće upravo na tom mestu.

 Početkom ove godine američka kompanija Ju Es Stil (US Steel) je napustila železaru u Smederevu priznajući da ne zna na koji način da nastavi rad u uslovima kada je južna Evropa epicentar nove recesije. Ni ostatak Evrope nije u boljoj poziciji. Početkom decembra 2011 nemačni proizvođač čelika Thyssen Krupp je izvestio o ogromnim gubicima za period do kraja novembra 2011 godine. Neto gubitak je 2.4 milijarde dolara u tom periodu. Takođe izjavljuju da će se fokusirati na više tehnološke procese procenjujući da sama proizvodnja neće biti posebno isplativ biznis u doglednoj budućnosti. ArcelorMittal je objavio gubitak u poslednjem kvartalu 2011 godine od 1 milijarde dokara medjutim oni kazu da njihove prognoze govore o dolasku boljih vremena.

Ima još jedna izreka vezana za temu čelika. Kažu da kada nailazi kriza železare su prve koje se zatvaraju ali se takodje i prve oporavljaju kada kriza prolazi. Dakle znamo da nam idu crni dani a svetlo na kraju tunela imaćemo kada se visoke peći ponovo potpale.

Danas je železara Smederevo objavila da stavlja na tihi hod i drugu visoku peć zbog nemogućnosti dopreme sirovine zaleđenim Dunavom. 

INTERNETOVSKO PROLEĆE

U poslednje vreme postoji sve veći globalni pritisak da se uvedu odredjena ograničenja u korišćenju svetske mreže. Mnogi takve pritiske vide kao pokušaj cenzurisanja javnog izražavanja dok političari brane svoj stav potrebom da se poveća bezbednost i smanji krađa autorskih proizvoda, popularno piraterija.

Pitanje bezbednosti gradjana je poslednji u nizu argumenata koji političari iznose u cilju pridobijanja podrške građana za intervencije na tom polju. Tome su predhodili drugačiji argumenti.

Štampani mediji.

Početkom veka postalo je jasno da će biti veliki izazov za štampane medije da opstanu u konkurenciji interneta. Prodaja je opasno opadala i jedan po jedan medij su zapadali u velike teškoće. Medijski magnat Mardok je prvi izrazio protest i nameru da neke stvari mora da menja. Čovek koji je odgovoran za organizovano prisluškivanje telefona građana je izasao sa zahtevom da se on-line izdanja moraju platiti. Plan je u dobroj meri zaživeo i danas veliki deo novinarskih tekstova možete pročitati u šturom izdanju besplatno na internetu dok za opširniju verziju morate da platite. Ako želite informaciju morate da platite. Osim ako niste Mardok koji se sam poslužuje prisluškivajući one kojima posle to isto prodaje za novac.  

Autorska prava

U koaliciju pritisaka na svojatanje interneta ubrzo se pridružuje industrija autorskih prava. Piraterija je fenomen nastao zajedno sa internetom i u pitanju je običaj da se stvari međusobno dele i poklanjaju bez nadoknade. Ako ja kupim neku muziku i imam volju da to podelim sa drugima vrlo lako ću to uraditi preko interneta. Autor muzike tada trpi štetu jer svako ko od mene preuzme njegov proizvod, logučno je, neće ga kupiti. Kažem ‘običaj’ jer taj fenomen zapravo nije ništa novo. I do sada smo pozajmljivali knjige drugim ljudima, CD-ove, audio i video kasete, LP ploče. Jedino novo je to što se to danas zove ‘piraterija’što bi neupućenima trebalo da nagovesti da je u pitanju neki lopovluk.  Kako bi dali na značaju svojoj nevolji pripisuju i procene industrije autora o tome koliku štetu pretrpe u toku jedne godine navodeći sumanute cifre u milijardama. Koliku štetu zaista trpe je jako teško proceniti kao što je teško proceniti i koliki su zaista gubici kada nekome pozajmimo knjigu ali se u dolar zna da se upravo putem interneta danas autorski proizvodi prodaju kao nikad u istoriji.

Magnat Mardok, kakav takav, je našao rešenje da zaštiti svoje autorske proizvode i ne vidim razloga zbog čega i drugi autori ne bi postupili isto ako su uvereni da su oštećeni. Namera da se ograničava pravo ljudi da koriste internet slobodno po svemu sudeći nije pravi način. Pogotovo kada se zna da će se kanal za pirateriju uvek naći. Čemu onda restrikcije?

Terorizam

Poslednji u nizu pritisaka da se suzbije internet upravo danas eskalira kroz dramatična obaveštenja kako teroristi, ekstremni desničari, ubice, lopovi koriste internet kako bi ostvarili svoje naume što bi trebalo da znači kako bi bilo prirodno da države tu preduzmu nešto u cilju veće slobode njuškanja po tudjim podacima. Istina je da bi mogućnost špijuniranja građana povećalo šanse u hvataju zlikovaca, medjutim istina je i da bi se suzbijanje svake vreste kriminala poboljšalo opstim pretresom kuća, stanova i svega privatnog što ljudi poseduju ali se to ne radi.

Internet jeste opasan ali mnogo manje po obične građane. Opasan je po političare i po trgovce informacijama gde se i nalazi epicentar odakle se širi pritisak na slobodan internet. Najslikovitiji primer je incident Vikiliks. Incident u kome je neposredno ugrožena privilegija političara da mogu da rade razne stvari iza leđa onih koji ih plaćaju. Gradjana. U samo proleće ovog veka načeta je milenijumska tekovina političara a to je da rade neke prljave stvari a da od takvih saznanja ‚zaštite‚ obične građane. Dakle pravo na tajnost.

Početkom ovog veka načeta je runda KO ĆE KOGA DA POSMATRA. Da li će se građani izboriti za svoje pravo da posmatraju one koje plaćaju ili će političari povratiti svoju privilegiju da njuškaju po stvarima građana dok su oni sami od kontrole zaštićeni. Argument političara glasi da je njihov sopstveni imunitet za dobrobit građana. Pitanje je samo da li će oni u to poverovati ili ne. 

MUZICKI DINAR (drugi deo)

Ne vidim ni jedan razlog da postoji '' Muzički dinar''. Popularni namet koji je izazvao dosta polemika na temu koliko treba da bude ali bez, meni očiglednih, razloga da postoji.

Srpska Vlada je pod pritiskom javnosti donela odluku o nekim korekcijama pa je nekima smanjila namet a neke je tog nameta oslobodila.

Ostaje pitanje čemu služi '' Muzički dinar''

Ako dobro razumem u pitanju je nadoknada autorima kompozicija zbog toga što neko njihova dela konzumira ili koristi u cilju podsticanja sopstvenog biznisa. Ukratko frizer je do sada plaćao namet jer sluša muziku dok radi a gradjani koji bi kupili mp3 bi platili i poseban porez jer će uređaj koristiti za slusanje muzike,

Ja trenutno nosim duksericu koju je neko dizajnirao i pijem kafu iz šolje koje će neki nazvati umetničkim delom. Da, postoje i šolje remek dela. Ako frizer ima u salonu stilski unikatni nameštaj, treba li on da plati i poseban ''autorski dinar'' jer ga koristi u cilju podsticanja svog biznisa. Moja dukserica nije unikat ali kada bi bila... da li ćemo morati da plaćamo dozvolu da je konzumiramo, bez obzira da li ćemo je ikada obući. Gde su knjige, parfemi, osveživači prostorija, ajvari, rakije?

Razumem problem pitraterije kao što razumem i problem krađa po prodavnicama ali svaki autor proizvoda i usluga mora da se stara i o tome da mu robu neko ne ukrade. Ne moze ceo narod da plaća paušal jer krađe postoje. Dakle gospodo autori zaštitite svoja dela od piraterije. Muziku koju ja slušam nema među piraterijom, ne znam kako ali sve je lako kada se nešto mora.

Razumem i problem da autori klasike i onih dela od kulturnog značaja nemaju komercijalno tržište. Ja to vidim kao problem neravnopravne raspodele sredstava i rešenje koje ja predlažem je da ''Muzički dinar'' plaćaju autori tezgaroši i estrada i svi koji zarađuju više od  xxxx cifre kako bi pomogli i onaj deo autorstva koji ne živi od skandala, kafane i šljokica. 

OCENI FUNKCIONERA

Javni sektor je najčešće viđen kao rasadnik korupcije, nerada, birokratije, neefikasnosti i mesto koje pravi neopravdano mnogo troškova a pruža građanima mnogo manje nego što se očekuje. Za razliku od privatnog sektora u kome je vlasnik motivisan da takve devijacije suzbija, javni sektor to nema. U nedostatku rigorozne kontrole javna preduzeća neracionalnim poslovanjem pravi troškove.

Nepravilno upravljanje javnim sektorom izaziva i mnogo drugih negativnih posledica.

Nekompetentni ljudi na tako važnim funkcijama prave mnogo veću štetu nego što je to novac koji građani izdvajaju za njihove plate, kancelarije, vozila, itd. Njihove greške, sklonost korupcijai ili neodgovornost utiče na ukupni privredni ambijent cele zemlje. Investitori iz takvih zemalja beže a novi izbegavaju da se upuštaju u rizik da propadnu zbog državne administracije koja ne pruža podršku privređivanju već ga sabotira. Sa druge strane takav ambijent privlači špekulativne privrednike kojima takav sistem odgovara. Zakidanjem na platama, porezima, doprinosima, neprijavljivanjem zaposlenih ostvaruju profit od novca koji je namenjen za penzije, zdravstvo, školstvo. Kada bi neko mogao da sabere sav novac koji je namenjen gradjanima to bi bila ogromna sredstva. To su bolnice, lekovi, škole, fakulteti, autoputevi, mostovi koji svakodnevno nestaju.

Političke stranke koje dolaze na vlast imaju uticaj na izbor rukovodioca javnih preduzeca i ustanova. Iako svaka od njih javnosti predstavljaju da je izbor funkcionera izvršen sledeći određene kriterijume ipak ostaje mogućnost da subjektivni kriterijumi nadjačaju objektivne. Čak i ako su izabrani funkcioneri zaista najbolji u situaciji kada nema objektivnih, merljivih pokazatelja ostaje sumnja. Tako se zapada u situaciju gde političke stranke ne mogu da dokažu da je funkcioner izabran jer je najbolji, niti građani mogu da dokažu da je funkcioner loš jer i jedni i drugi sude na osnovu subjektivnih kriterijuma. Stanke ističu stručnost dok gradjani ističu problem da kada su pred šalterom ne dobijaju uslugu koju očekuju. S obzirom da su gradjani ti koji daju svoj novac i plaćaju administraciju, država je dužna da im očekivanu uslugu pruži. 

Naravno, gde ima prostora za subjektivno procenjivanje ima prostora i za korupciju. Na žalost u Srbiji ima malo političkih snaga koji nastoje da takvu situaciju izmene vec im odgovara da tako ostane. Tako svoje programe temelje na promociju samih sebe kao ličnosti reklamirajući se kao pošteni, vredni, marljivi, pametni....i sl. Računajući da će građani glasati za njih u nadi da će raditi pošteno i savesno, što se uvek pokaže obrnutim. Zbog toga je jedino rešenje sistem koji je tako kreiran da i u slučaju kada je funkcioner najgori mogući ne može da napravi štetu, ili ako je napravi da se to nedvosmisleno vidi crno na belo. Takva rešenja postoje i bezbroj takvih modela se već odavno koriste u svetu.

Javna preduzeća moraju imati objektivne pokazatelje učinka tj objektivno ocenjivanje učinka za sve funkcionere državnih firmi i javnih ustanova. To je moguće izvesti uvodjenjem lista ocenjivanja tzv score-cards. Svaki funkcioner bi na početku godine dobio konkretne ciljeve koje firma treba da postigne u tekućoj godini i ciljevi bi bili izraženi u merljivim jedinicama. Koliko ušteda ostvariti do kraja godine, koliko povećati efikasnost u pripadajućim procesima, za koji procenat smanjiti reklamacije klijenata, za koliko povećati udeo kvalitetno odrađenog posla, za koliko smanjiti troškove racionalnim korišćenjem energenata, za koji procenat smanjiti prekovremeni rad do kraja godine...mogućnosti kreiranja merljivih ciljeva su neograničene.

Krajem svake godine vršila bi se evaluacija postignutih ciljeva i to bi bila osnova za dobijanje bonusa umesto sadašnjih fiksnih plata koju funkcioneri dobijaju bez obzira na njihov učinak, pa i osnova za razrešenje ako prosek ocena padne ispod zadovoljavajućeg nivoa. Na ovaj način se bitno smanjuje mogućnost subjektivne ocene njihove uspešnosti a javnost bi imala konkretne brojke na osnovu kojih bi imali uvid u učinak svakog od njih. Ministri koji su odgovorni za njihov izbor ne bi mogli da izbegnu odgovornost za odabir loših kadrova već će biti prinuđeni da se suoče sa tim i da sa mnogo većim oprezom biraju neke buduće ljude. Uticalo bi na opštu odgovornost u državnoj administraciji. Takođe bi i prostor za neopravdana proizivanja funkcionera bio bitno sužen.

Ciljevi

Ovakav model je primenjiv u bukvalno svim organizacijama. Svaka organizacija ima ciljeve i sve sto je potrebno je da se odredi parametar i isti pravilno kvantifikuje. Prednost je i to što građani sami mogu da utiču na postavljanje ciljeva. Npr ako su gradjani u nekom gradu nezadovoljni brzinom izdavanja ličnih dokumenata oni će svojim reklamacijama uticati na konačnu ocenu funkcionera te ustanove. Funkcioner ako ne želi da rizikuje razrešenje zbog negativne ocene morace da uradi ono što mu je i posao. Da odmah napravi planove i projekte koji će takvo stanje da dovede u red i smanji broj reklamacija. S druge strane onaj funkcioner koji ima ambicije da napreduje imaće koristi od ovakvog modela i manje će biti izložen konkurenciji koja se probija na način koji nisu fer.

Ocenjivanje

Ocenjivanje bi bilo u direktnoj vezi sa visinom plate koju dobijaju funkcioneri. U mnogim zemljama praksa je da menadžeri imaju prilično skromnu osnovnu platu a da dobijaju bonuse za postignute ciljeve. Uspeh jedne organizacije zavisi od menadžera koji njome upravlja i uspeh jednog preduzeća isključivo zavisi od učinka menadžmenta. Takav stav neki menadžeri odbijaju i pokušavaju da okrivljuju druge činioce za sopstveni neuspeh. Mislim da uvodjenjem ovakvog sistema ocenjivanja učinka država jasno stavlja do znanja da pozicija funkcionera nije privilegovano mesto vec mesto na kojoj se očekuju konkretni rezultati. Svaki direktor JP bi morao da ima cilj vezan za gubitke. Na taj način bi bili motivisani da kreiraju korektivne mere u cilju smenjenja i eliminacije gubitaka a ne samo da ih konstatuju na kraju godine, a samu činjenicu da su zauzimali neku poziciju kasnije koriste kao preporuku da zauzimanje drugih funkcija.

Sam postupak ocenjivanja je jednostavan. Ako je ispunio cilj dobija odredjeni bonus i mogucnost da ostane na toj poziciji. Ako je premasio očekivanja uz možda nešto veći bonus to će biti i preporuka za dalje napredovanje i kriterijum za ministarstvo kada se budu birali viši funkcioneri. Ako nije zadovoljio očekivanja u većini od postavljenih ciljeva biće automatski razrešen. Ovo je jedan fer sistem koji ne ostavlja prostora stranačkim ambicijama da svaku smenu ili unapređenje politizuju.

Implementacija

Implementacija ovkvog modela je svakako veliki izazov. Svaki model pa i ovaj je moguće izigravati tako da oni koji se bave implementacijom moraju biti iskusni u tome kako bi model uspešno poboljšavali. Npr moguće je doći u situaciju da direktor JP ne ispuni cilj smanjenje gubitaka ali premaši očekivanja u većem broju lako ostvarivih ciljeva što bi u proseku bilo jako dobra ocena. Odgovor na to bi mogao biti u dodeljivanju težine svakom pojedinačnom cilju te bi oni važniji ciljevi odnosili mnogo veći broj bodova ako se ne ispune za razliku od onih lako ostvarivih. Takođe je važno znati da je kreiranje ovakvog sistema lakši deo posla. Kako bi ovaj model zaživeo ,mora se raditi na popularizaciji i promenu kulture kako funkcionera tako i korisnika usluga javnog sektora. Ako građani ne shvate čemu to služi i na koji način je to korisno velike su šanse da model nakon implementacije zamre. Oni koji budu radili na implementaciji moraće da imaju takvu strategiju da obukama i u praksi nateraju korisnike modela prvo da ga koriste a onda i da im dokažu da njegovim korišćenjem prolaze jedno pozitivno iskustvo.

Možda i najveća prednost ovakvog sistema je to što nije skup u odnosu na brojne uštede koje donosi.