DIKTATOR

Ovih dana je prva godišnjica ubistva libijskog diktatora Gadafija kada je tim činom označen kraj jedne revolucije u jednoj zemlji i početak nove istorije za jedan narod. Diktatorski režim je onaj u kome je moć da donosi odluke o svemu u jednoj državi skoncentrisana u samo jednoj osobi. Oslanja se na nekadašnje aristokratske apsolutističke režime i zato ima puno sličnosti sa njima. Diktatori su obeležje 20. veka ili tačnije epohe postkolonijalizma. Ekonomske, političke i vojne supersile podsticale su ovakeve režime u zemljama “trećeg sveta” iz prostog razloga jer je lakše potkupiti i kontrolisati jednu osobu nego čitav politički sistem neke države koji se učestalo menja na izborima. Pojedine supersile su su pokušale da isti model primene i na sebi u cilju postizanja vojne dominacije nad konkurentima medjutim takvi režimi su uvek bili kratkog veka i izazivale najtragičnije momente u celokupnoj istoriji tih naroda.

Anatomija

S obzirom da je nemoguće obezbediti dobrovoljno pristajanje ljudi na diktature ovaj model je moguće uspostaviti i održavati isključivo silom. Intenzitet sile je često brutalan a manifestacije su kažnjavanje građana: Likvidacijom, fizičkim nasiljem, zatvaranjem, javnim progonom, etiketiranjem, huškanjem “većine” na obračun sa “manjinom” (najčešće tezom da je ciljana žrtva izdajnik vrednosti koja se pripisuje imaginarnoj većini), pretnje, linč i sl. Indoktrinacija, populizam, agresivna propaganda, javni nastupi govora mržnje po pravilu prate sve diktatorske režime 20. veka. Manipulacija emocijama građana je bitan deo sprovođenja sile. Od nižih emocija diktature podstuču strah i teror a od viših zloupotrebljavaju patriotizam, verska osećanja kao i osećaj nepravde. 

Izgradnju diktatora bez izuzetka prati izgradnja fenomena izdajnika. Izdajnik je sociološko opravdanje i suština postojanja diktatora. Izdajnik je jedina podloga autoriteta svakog diktatora i bez njega je neodrživ. 

Selekcija

Selekcija kandidata za diktatora se sastoji u tome da kandidat ima takve sklonosti da se sa njim lako manipuliše i da je lako potkupljiv. Dakle da ima izraženu sklonost ka novcu, ličnoj komociji, luksuzu, da se lako zadovoljava nematerijalnim nadoknadama (nagrade, odlikovanja, javna priznanja, civilnim i vojnim činovima, prisustvu na tzv VIP skupovima) i da je, naravno spreman da uradi SVE kako bi zadržao materijalne i nematerijalne privilegije. Kandidat za diktatora obično ima prosečne oratorske sposobnosti i prosečne veštine populističkog nastupa. Poželjno je imatu što niži stepen obrazovanja. Vek trajanja jednog diktatora prirodno je ograničen ili njegovom prirodnom smrću ili dok postoji potreba onih koji mu obezbeđuju tu poziciju da za njih obavlja tražene usluge.

Slabosti

Najveća pretnja diktatorskim režimima je obrazovanost stanovništva stoga je i najveća pažnja takvih režima usmerena na progon obrazovanih ljudi iz nauke i kulture i tradicionalnih religija. Državni sistem se kreira tako da ohrabri obrazovane da žive u izolaciji ili napuste zemlju. Umesto nauke režim promoviše sofizam (retoriku kojom se dokazuje sve). Umesto kulture promoviše nemoral, prostotu, cirkusku egzaltaciju i jeftine trikove a ljudi koji su čvrsto privrženi svojim tradicionalnim religijskim ubeđenjima o ljubavi, saživotu , međusobnom uvažavanju, moralu, nekoristoljublju itd bivaju potisnuti u korist verskih ekstremista koji propagiraju sujeverje, strah i nasilje.

Prednosti

Ljudi koji su svojom prirodom privrženi ideji neupitnog praćenju nekog vođe i koji osećaju životnu potrebu da u svemu budu vođeni i svoj život posvete nekoj ličnosti gledaju na diktatore kao na idole a diktatorski režim kao na Utopiju. U njemu pronalaze osećaj sigurnosti i izvesnosti. Sigurnost je jedna od osnovnih ljudskih potreba I treba je sa uvažavanjem razumeti. Diktatura zaista može da se pretvori u jednu rutinsku svakodnevicu i jedan broj ljudi navodi da im takvo ustrojstvo odgovara.i cesto ćemo čuti da to možda nije blagostanje ali pruža sigurnost. Nevolja je u tome što je istorija pokazala da društva koja stagniraju u obrazovanju i ekonomiji iščezavaju jako brzo a pogotovo ako njihovo okruženje napreduje.

Prednost diktatorskih režima za treća lica je očigledan. Daleko manji otpor građana je kada je guverner kolonije lice iz istog korpusa naroda koji ume da ih drži populizmom i drži u uverenju kako su ponosno nezavisni od “stranog faktora” nego vojno obezbeđivati koloniju što je danas i nepodnošljivo skupo.

Liderstvo

Iako se diktatori u kolokvijalnom govoru nazivaju i liderima nemaju gotovo nikakve veze sa liderstvom kao takvim. Sa političke scene percepcija liderstva se prenosi i na poslovnu tako da će mnogi laički oceniti nekog rukovodioca kao “jakog” ili “slabog” lidera. Rukovodioci sami u odsustvu liderske obuke takođe imaju sličnu percepciju te će nastupati autoritativno misleći da će samim tim biti uspešniji u rukovođenju. Neretko, suočeni sa neuspehom u vođenju ljudi rukovodioci pribegavaju sve težim oblicima kažnjavanja saradnika i često postaju agresivni. U današnjem svetu konkurencije poslovni uspeh je moguć isključivo stalnim poboljšanjem ljudskog resursa a diktatura je siguran način da taj resurs u potpunosti upropastite. Voditi jedan privredni subject tako da su zaposleni zadovoljni i sa entuzijazmom rade svoj posao je danas jedini način da se opstane jer klijenti / mušterije / kupci iz meseca u mesec imaju sve veći izbor roba i usluga a do današnjeg dana nije izmišljena mašina koja će držati kupce zadovoljnim već to rade vaši zaposleni. Ne postoji način da prinudom naterate zaposlene na entuzijazam zato je mudro od toga odmah odustati. Ako ste pomislili da je rešenje biti vedar i nasmejan šef te najbolji prijatelj svim zaposlenima to jeste dobra namera i to je lepo ali ćete najverovatnije završiti kao šef  koga “niko ne zarezuje” te biti okarakterisani kao “slab” lider s početka pasusa.

Naravno, nije lako biti lider grupe ljudi na način da svi budu zadovoljni ali nije ni teško ako znate kako se to radi. Jedna dobra i možda najpoznatja lekcija liderstva je i STIL RUKOVOĐENJA.

Razlikujemo 3 generalna stila rukovođenja:

Autoritativni (kada lider sam donosi odluke)

Participativni (kada lider sam donosi odluke uvažavajući mišljenja saradnika)

Demokratski (kada lidar prepušta donošenje odluke saradnicima)

Gore opisani “jaki” i “slabi” lideri su oni kandidati koji razmišljaju da treba da odaberu jedan od ta tri i držati se toga. Mnogi bi na prvu loptu odmah izneli svoje viđenje za koji od ta tri misle da je najbolji a koji je najgori međutim lideri vrhunskih performansi zapravo UVEK koriste SVA 3 STILA. Poenta je samo u tome da lider bude obučen i istreniran da prepozna kada i u kojim okolostima treba da koristi jedan od njih. Jedan lider u jednom danu može doneti na stotine odluka koristeći ih naizmenično.

Samo ovo saznanje može da vam pomogne da vec malo poboljšate svoje liderske veštine medjutim ako niste trenirani da ih koristite i dalje možete debelo da zabrljate. Na primer, lako je biti lider kada birate između dobre i loše odluke, malo zabavnije kada birate između dve dobre odluke ali ni malo nije veselo kada birate između dve loše.  Rukovodioci su često suočeni sa takvim odlukama i ponekad mogu da pomisle da je dobar izlaz da odabir između dve loše odluke prepusti saradnicima pa ako ispadne katastrofa nije on kriv već svi ostali. Na njegovu žalost otkriće i zlatno pravilo da liderska pozicija nisu samo privilegije već i ODGOVORNOST. Lider je odgovoran za donošenje loših odluka čak i kada odluku prepusti podređenima jer i odluka da to prepusti njima je takođe njegova ODLUKA.

Kaže se da lider stoji višlje i vidi dalje te je on taj koji je dužan da zna posledice svake odluke i svesno delegiranje donošenje loše odluke ga nikada ne oslobađa odgovornosti. Upravo suočavanje sa teškim odlukama je i razlog zbog čega je bolje plaćen od ostalih.

Lider vrhunskih performansi takođe zna da ne opterećuje saradnike uključivanjem u proces donošenje nekih banalnih odluka, traži njihovu participaciju onda kada sam nije dovoljno stručan da donosi najbolje procene a prepušta odluke saradnicima samo kada je potpuno uveren da odluka neće imati negativne posledice kada se naravno i dalje podrazumeva njegova odgovornost

Pored praktičnih prednosti organizacije koju vodi lider obučen da koristi stilove rukovođenja (odluke su efikasnije ako lider pruža sebi šansu da od saradnika sazna nešto što ne zna), ukazivanje poverenja saradnicima i njihova participacija u rukovođenju pruža motiv da posao rade sa entuzijazmom jer je njihov doprinos vidljiv i nesporan.